Share
Председница Удружења пензионера града Новог Сада Милена Жарковић, са сарадницима, посетила је у петак, 07.02.2025. године, најстаријег корисника пензије у граду Новом Саду, Вуко Шћекића у његовом стану у Новом Саду на новосадском насељу Лиман 2. Том приликом председница УПГНС Милена Жарковић је уручила Вуку Шћекићу, Почасну чланску карту Удружења пензионера града Новог Сада.
Вуко Шћекић је 9. Јануара 2025. године, прославио свој стоти рођендан. Рођен је после Великог рата 1925. године у месту Бабино, селу крај Берана. Као што нам је испричао, рођен је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, детињство је провео у Краљевини Југославији, а као млади учесник рата – партизан, одрастао је под окупацијом фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Након рата живи у слободној Југославији, прво под ФНРЈ уређењем, затим као СФРЈ, а онда се, како рече, та Југославија смањила у СРЈ, па у даљој подели као Савезна Република Србија и Црне Гора, и на крају остаде да живи у Републици Србији.
Вуко већ 65 година живи у хармоничној брачној заједници са својом супругом Миленом. Из тог брака има двоје деце, ћерку и сина, двоје унука и двоје праунучади. У разговору са нама, Вуко је причао о свом одрастању, о НОБ-у, о својој судбини као политичког затвореника, животу након Голог отока, о свом путовању од Бабина, преко Београда и Словеније до Деспотова, Врбаса и Новог Сада.
Најзанимљивији део приче је прича о Информбироу, тј. робији на Голом отоку. Шест година и девет месеци, је Вуко живео као човек без слободе, робујући низашта описујући како се хапсило и упућивало на Голи оток тих послератних година. О том периоду робовања на Голом отоку,написао је књигу под називом „ 48“ Четрдесет осма, књигу од 500 страница, коју је написао у својој 92 години живота, страницу по страницу куцао је сам и тек једно поглавље је посветио свом искуству. На голом отоку је завршио курс за књговођу и након изласка са робије долази у Бабино где је као и сви други Голооточани био презрен, нико није хтео да га запосли. Отац Јован продаје стадо оваца да би Вуко отишао у Београд да се запосли. У Београду није имао среће и одлази у Словенију, Јесенице, где се запошљава и уписује факултет. Жеља га је вукла ка Војводини, где се у бачком селу Деспотову запошљава као књиговођа. Како сам каже, Војводина је доста утицала на његов карактер. Из Деспотова прелази да ради у дирекцији Дунав-Тиса-Дунав у Новом Саду, скућио се, оженио и почео да гради породицу. И у том периоду је имао здравствених проблема, провео је тринаест месеци у болници, јер је оболео од туберколозе, највероватније као последица затварања и принудног рада. Нажалост ту није био крај, болести су се наставиле и касније, брух, разне операције, рак штитне жлезде, метастаза плућа. Све је то Вуко преживео невероватном снагом воље, уз несебичну помоћ своје супруге Милене и своје двоје деце.
Вуко је омиљен у породици и у комшилуку. Слабије види али уз помоћ лупе чита и слуша аудио књиге.
На крају овога занимљивог разговора са домаћином Вуком Шћекићем и наше честитке поводом његовог стотог рођендана, Вуко нам поручује:
„Живот је леп, али то је релативна ствар, шта је лепо, не само за мене, већ за сваког човека? Ипак мислим да је живот леп ако човек иза себе остави пород, ако га је васпитао да не буду криминалци, већ да поштено зарађују свој хлеб. И наравно, ако има неки толерантан однос према околини у којој се налази, било да је то комшилук или радно место. То је лепота живота. Чини добро, не кај се, чини зло надај се . Сваком човеку у животу, ако сам могао, помогао сам. Тешко је бити човек, е ја сам стално тежио да будем човек“ рече нам на крају нашег разговора, витални стогодишњак и најстарији корисник пензије у граду Новом Саду, Вуко Шћекић.
